Moj (ne baš) Prekrasssssni...

Dugo smo čekali ovaj naslov i nadali smo se igri koja bi mogla da se uzdigne u vrh LotR franšize, naročito posle ne baš kvalitetne Amazonove serije. Želeli smo igru koja bi drugim pristupom možda i nadmašila do sada najbolji gejmerski izlet u Srednju zemlju – Shadow of Mordor. Taj naslov, svojevrsna akciona avantura koja izgleda kao Batman: Arkham serijal na kom je Saruman izvodio eksperimente, možda pati od manjka Tolkinovog duha, ali ima mnogo toga što je odlično za svet igara. Power fantasy, brzo izvođenje, gomilu akcije, brzinu. Golum je nešto potpuno drugačije.

Posle nekoliko dana i par desetina sati provedenih uz Goluma, uprkos dobroj volji, moramo da priznamo da ovo nije igra za svakoga. Zapravo, ovo je igra samo za one fanove Gospodara Prstenova koji jako vole stvorenje koje je nekad bilo hobit zvani Smigol, a kojima je uvek falilo više saznanja o periodu nakon što se Golum i Bilobo rastanu, a Frodo i Golum sretnu. Tolkin je majstorski sakrio taj deo istorije, uz par komentara nepouzdanih naratora. Jer, Golumovim sećanjima ne treba verovati, a Gandalf uz sve svoje kvalitete ume da bude prestrog kada mu neko nije drag.

Hrabra ekipa iz Daedalic Entertainmenta (najpoznatija po avanturama iz Deponia serijala) je odlučila da tu rupu popuni, a za žanr nisu odabrali point and click kom su više nego vični, već šunjalicu platformu. Mada nekog žanrovskog mešanja ima.

Kada bi Smigol pisao ovu recenziju, verovatno bi rekao da je on sam odlično animiran, da se vrlo vešto kreće, te da je zvučna podloga igre jako dobra do sjajna. Dodao bi da priča, (u čijem pisanju je učestvovala grupa svetski poznatih Tolkinovskih eksperata) iako sporog tempa, nije nimalo loša. Golum bi, sa druge strane, zlobno siknuo kako je trebalo više da se bave onime što znaju – avanturističkim delovima, a da možda nekome iskusnijem sa platformisanjem prepuste akcioni deo. U tom slučaju bi on, moj Prekrasni, izbegao nerviranje, i sačuvao ono malo dlaka na glavi, prouzrokovano obično u najgorem trenutku nepouzdanim komandama i kamerom, kao i dosadnim orkssssima.

Obojica bi bili u pravu. The Lord of the Rings: Gollum u sebi sadrži nekoliko odličnih ideja, šaku vrlo lepih narativnih niti, a sama postavka je jako dobra. Ali, postoje problemi sa tempom koji se ponavljaju (šunjanje previše uspori ritam) iz nivoa u nivo. Tehnički nedostaci umeju jako da smetaju (neprecizne komande ubijaju platforming), a nemamo garancije da će biti ispravljeni patchevima. Na kraju krajeva, grafika odskače od uvrežene vizije koju fanovi Gospodara imaju (čak i konceptualno ne na bolje), a bogami odskače i od današnjeg vremena ka nečemu što je bliže ranom periodu PlayStationa 3. Sve to će odbiti većinu igrača, osim onih koje smo pomenuli na samom početku teksta.

Ta manjina će već imati šansu da uživa u Golumovom šunjanju po poznatim predelima Srednje zemlje / Međuzemlja. Prepustiće se sukobu između dve ličnosti, koji će povremeno zaista dočarati svu muku ove napaćene duše, a kroz dijalog sa samim sobom i uticati na samu igru. Izbegavaće svaki susret sa potencijalnim neprijateljem, osim mučkih napada sa leđa i snalaziće se kako znaju i umeju da se nekako prehrane (sirove pečurke su za našeg junaka prava gozba) i prežive do sledećeg nivoa. Imaće, donekle, igru koja najviše po duhu prilazi bar jednom delu Tolkinovog remek-dela.

Sigurno bi bilo mudrije da je razvojni tim odložio izlazak još jednom i ispeglao najveće tehničke probleme. Iako bi i u tom slučaju naslov ostao samo za nišu fanova, makar bi njima bio bolji. Ovako, opšte gledano, jedva prelazna ocena za Goluma, igru koja je pokušala da spoji teško spojive stvari i izgubila se u toj želji.